Dolazim obično kasno sa posla. Deca me kao dva željna mladunčeta svaki put čekaju pred vratima i vrište od ushićenja. Dugo mi je trebalo da prestanem da im kupujem poklone i ponosno uručujem prilikom ulaska u stan, a još duže mi je trebalo da ih odviknem od pitanja: „Šta si nam kupila, mama?“. Kao mama koja je počela da radi kada je drugom detetu bilo 8 meseci, imala sam velike okršaje sa savešću. I umirivala sam je kupovinom igračaka. Vrlo uspešno. Ništa lepše od situacije kada ulazite u kuću, a dva mala čupava deteta ciče od zadovoljstva i sreće. A onda u jednom trenutku shvatim da mi otimaju kese, da mene ne primećuju i da se neizostavno svađaju oko igračaka. I ne verujem svojim otvorenim očima. Odmah naravno pokušam da promenim taktiku iz korena. Naredim savesti da umukne, prestanem da posle posla posećujem prodavnice igračaka i ravno odlazim kući.
A tada su usledile nedelje plakanja i razočarenja. Mama dolazi kući bez kesa sa skajlendersima, lalalupsikama, nindža kornjačama i svega ostalog u velikim količinama. Nevaljala mama. Bezobrazna mama. Besni, ljuti, vrište i plaču. Višenedeljna agonija se ipak završila. Trebalo je to izdržati. Na početku nisu hteli da me pozdravljaju i grle, pa čak ni primećuju prilikom ulaska u stan. Bila sam beskrajno tužna. I bilo mi je teško da istrajem. Kako to da ja sada ne smem da svratim u prodavnicu igračaka i svoje odsustvovanje od 10 sati pretvorim u super igračku koja će na 2,5 minuta obradovati moju decu, a sebi obezbediti osećaj da sam ja ipak najbolja mama na svetu i da su moja deca presrećna i zdrava i pored svakodnevnog odsustvovanja njihove mame?
Činjenica da slabo nakon ulaska primećuju igračke, da ih gaze i bacaju i ne obraćaju pažnju na njih, mi je bila potpuno nevažna. Meni je bio super onaj osećaj apsolutne zvezde prilikom ulaska u kuću. Sve dok nisam shvatila šta ja to u stvari radim i sebi i njima…. I setila sam se kako sam kao mala čekala svoju mamu da se vrati sa posla i uzimala kesu koju nosi. A moja mama je obično, kao i većina žena tada, nosila u kesi namirnice iz prodavnice, za kuvanje ručka. Ja sam namirnice iz kese raspoređivala u kuhunji. A kada bi se u kesi našla i neka jaffa, sreći mojoj kraja bilo nije. Upravo zbog toga što je jaffa u kesi bila retko, a ne svakodnevno.
I dalje dosta radim. Čim čuju zvono, oboje čupavaca me čeka u hodniku. I prilikom mog ulaska, drže za mene poklone koje su napravili u toku dana sa dadiljom. Nacrtane leptire, slonove od plastelina, kućice od papira. I sve to za mamu i tatu. Svako drži svoje u rukama. Sva sreća, još su mali pa me ne pitaju čije je lepše. To će tek biti prava muka. Do tada sam istinski najsrećnija mama na svetu.
