Psihološki osvrt

Koliko su mame važne? Džon Bolbi i teorija afektivne vezanosti

 

Verovatno nijednom periodu u našem životu nije pripisan toliki značaj kao njegovom samom početku. Ma koliko toga doživeli nakon njega, korene kako dobrih, tako i loših osobina veoma često tražimo u prvim godinama našeg postojanja. Najčešće preispitujemo odnos deteta sa bliskim osobama – roditeljima, a posebno sa majkom. Jedan od ljudi koji je celu karijeru posvetio proučavanju ovih odnosa jeste Džon Bolbi, poznati psiholog koji je naučno dokazao koliko su mame važne! Mamin glas, osmeh, pogled, dodir, miris, toplina koju nalazimo u njenom zagrljaju, sigurnost koju pružaju njene ruke, vode do onoga što nauka zove afektivna vezanost.

Jednostavnije rečeno, Bolbi se bavio proučavanjem emocionalnog razvoja ljudi i tvrdio je da veza koju imamo sa majkom (ili drugom osobom koja brine o detetu) na početku života, daje osnovu za kasnije odnose koje ostvarujemo i utiče na razvoj celokupne ličnosti. Bolbi je svoju teoriju izgradio sarađujući sa mnogim naučnicima koju su posmatrali ponašanje životinja, a takođe je i sam pratio razvoj dece koja su odrastala u različitim uslovima. Primetio je da potreba da u odrasloj jedinki svoje vrste pronađe zaštitu, ljubav, pažnju i sigurnost postoji i kod životinja i kod ljudi, te je zaključio da nam je ovo urođena potreba, poput potrebe za hranom i vodom! Kombinacija prisutnosti majke i njene osetljivosti na dečije potrebe određuje kakvu će afektivnu (emocionalnu) vezu dete sa njom ostvariti, ali i na tip veze koju će ostvarivati kasnije tokom života sa drugim ljudima. Pored uređene potrebe za bliskošću sa odraslima, dete teži i da upoznaje svet oko sebe. Upravo mu čvrst odnos sa osobama koje o njemu brinu i osećaj sigurnosti omogućavaju da se bezbrižno prepusti ovim avanturama.

A šta je sa samim Bolbijem? Džon Bolbi je bio četvrto od ukupno šestoro dece u svojoj porodici. Rođen je 26. februara 1907. godine u Londonu. Kao što je bilo uobičajeno za to vreme, njega i njegovu braću i sestre je odgajala dadilja. Sa majkom je obično provodio samo sat vremena u toku dana jer je tadašnje društvo smatralo da će preterana pažnja i pokazivanje emocija od strane roditelja dovesti do toga da deca budu razmažena i da neće „očvrsnuti“. Oca je veoma retko viđao, budući da je veliki deo vremena zbog rata bio odsutan iz porodice. Na svu sreću, do četvrte godine, dadilja koja je brinula o njemu je bila topla, brižna i posvećena deci. Upravo je kraj četvrte i početak pete godine period koji je Bolbi video kao najvažniji za ostvarivanje afektivne vezanosti sa odraslom osobom koja o nama brine. U kasnijem periodu, dete postaje sve opuštenije i u prisustvu drugih ljudi, i kako odrasta afektivnu vezanost razvija i sa drugim osobama u svom životu. Njegova druga dadilja je bila dosta hladnija i uzdržanije prirode od prve, a sa samo 7 godina je bio poslat u Internat čime je započeo svoje školovanje. Odvajanje od porodice u tim godinama je kasnije označio kao dosta traumatično iskustvo.

U kojoj meri su njegova lična iskustva uticala na stvaranje teorije afektivne vezanosti, teško je odgovoriti. Ali je lako uvideti da je zahvaljujući višegodišnjem i predanom proučavanju dečijeg razvoja doprineo da shvatimo prirodu emocija i bliskih odnosa. Zato treba imati na umu da nesebična ljubav, posvećenost i podrška koju svakodnevno pružate svome detetu jačaju njegov kapacitet da kasnije tokom života ostvaruje zdrave, bliske i normalne odnose sa drugima.