Još uvek je moj mali dečak. Mršti se kad mora da pere zube, neće da ide na kupanje do mog poslednjeg, sumanutog, primalnog krika, još uvek me onako odano čeka svako veče da zajedno krenemo na spavanje i sve vreme strpljivo leži dok uspavam bebu i pređem kod njega u krevet da popričamo malo pred san.
Vidim da raste, predosećam čoveka u kojeg će se pretvoriti jednog dana, verovatno već sutra, dok ja izgovaram kako nije fer što se to već dogodilo, a nožice koje je tražio da mu mazim, postanu već velike i nestrpljivo žele da odu što dalje od mene.
Možda ću biti od onih mama koje će se ljubomorno vešati o njega na njegovom venčanju uz ridanje i ljubomorno gledanje u ženu koja mi ga odnosi, možda ću u potpunom magnovenju smišljati raznorazne smicalice toj nesrećnoj devojci i testirati koju od nas više voli… Možda neću želeti da danima operem šoljicu iz koje je pio čaj kada je poslednji put bio kod mene, ljubomorno čuvati njegove stvari i čekati na prozoru danima da mi svrati. Ili ću se pak praviti bolesna ne bi li ga prizvala da dođe.
Sada je još uvek moj dečak. Traži da mu svakodnevno pred odvođenje u školu kažem kada dolazim po njega, tačno u minutu, u sekundu, steže mi čvrsto šaku dok hodamo i ja vidim da se boji svega novog što ga čeka tamo negde, velikim, prekrupnim očima koje se cakle od suza, moli me svaki put da ga ostavim kod kuće, bar još malo, bar još jedan dan, jedan sat… a ja se ne dam…. dok se sve u meni raspada. Guram ga odlučno iz gnezda, raspoložena i nasmejana, da, ne daj Bože, ne vidi, ne oseti, ne shvati da se i ja bojim, da se mnogo bojim, mnogo više od njega, da ga pustim da ide i jednog dana ode.
Gledam ga dok mi skače u naručje, dok me grli i steže svojim rukama, koliko je već veliki. Često jedva zadržim ravotežu dok ga grlim i mučim se da ga podignem i držim što je moguće duže, dok on potpuno predano svu svoju težinu da meni na poverenje.
Postavlja mnogo pitanja. Vidim mu um kako se razvija, način na koji razmišlja, svet za koji se zanima i vidim tog nekog budućeg čoveka koji mi dolazi u susret.
Način na koji se igra sa svojim igračkama, plišane životinje sa kojima spava od rođenja i brine da li su tu, na mestu, u krevetu, način na koji komunicira sa svojim sestrama, govore mi da polako taj čovek dolazi.
I čekam ga, ja sa ove strane, sva isprepadana da će doći prebrzo, da će se već sutra pojaviti totalno, potpuno i da ću ga gledati kako stoji iznad mene, dok pridržava moju težinu u zagrljaju i ne mogu da prestanem da se pitam da li ću, u tom čoveku kojem se divim, prepoznati tu istu dobrotu, osetljivost i brižnost koju je imao i onaj moj dečak koji mi je čvrsto stezao ruku na putu do škole.
