Još 6 dana. I krećeš u I razred. Znala sam da nam se taj dan približava, ali sam pokušavala da ne mislim na njega, uživajući sa tobom u ovom našem letu pred polazak u tvoj I razred.
Nije isto kao kada si polazila u vrtić. Ipak bebe idu u vrtić, igraju se, spavaju, ručaju u vrtiću… I ti sa njima.
Naš život se tada nije mnogo promenio. Ona bezbrižnost je i dalje bila u vazduhu, mogla sam da te pokupim ranije iz vrtića i sasvim spontano provedemo neko dodatno vreme zajedno.
Ali, sada, polaziš u školu, bubice.
Kada razmišljam o tome da će se za 6 dana, naši životi promeniti i krenuti sa nekom novom dinamikom, ne mogu da ne osetim neku tihu tugu… Sećam se da sam se tako osećala kada je došlo vreme da tvoj stariji brat krene u školu. Došla sam kući sa osećanjem kao da je neko iščupao neki vitalni deo mene koji jako nedostaje. I čudno žulja. Mislila sam da ću spremnije dočekati tvoj prvi dan škole. Vežbala sam. Ali, prevarila sam se…
Razmišljam o tebi među svom onom velikom decom u starijim razredima, kako hodaš za vreme odmora stepenicama, ideš do pekarice po svoju užinu ili čekaš u redu da kupiš nešto u maloj prodavnici svoje škole. I tu vidim hiljade prepreka koje svakog trenutka mogu da me pretvore u pomahnitalu majku koja upada u školu i vrišteći i preteći odnosi svoje mladunče kući… Tešim se da ipak do toga neće doći.
Za samo šest dana, suočiću se sa tim prvim razredom ponovo. Po drugi put. Dolazi da odvede i tebe u neki ozbiljan život. I jedno ti mogu obećati:
Bubice, neću plakati pred tobom.
Doćićemo svi na tvoju priredbu povodom prijema đaka prvaka. I tata i brat i tvoja mala sestra. Bićemo lepo, obučeni. Bebi ću vezati kikice, a tebi napraviti toster frizuru. Ujutru ćemo svi zajedno doručkovati tvoje omiljene kroasane, urediti se i krenuti. Brat će te upućivati kojim putem stalno idemo i pokazati ti sve prečice do škole. Na ulazu u dvorište tvoje nove škole sa žutom fasadom, dočekaće nas onaj dobri čovek iz obezbeđenja koji je stalno nasmejan. Olakšaće mi za mrvicu, dve. Na leđima ćeš imati svoj novi „Hello Kitty“ ranac gde ćeš staviti sve knjige koje će ti učiteljica dati tog prvog dana. Pozdravićemo tvoju učiteljicu i smestiti te u školsku klupu. Osmehivaću se drugim mamama i tatama najbolje što mogu, pogledom preklinjući da mi pomognu da te njihova deca prihvate, jer znam da nikoga ne znaš niti iko od tvojih drugara iz vrtića kreće u tvoju školu. Otići ćemo kući sa punom torbom knjiga, pojedenom bananom i pričom kako si dobila najbolju učiteljicu na svetu i kako su svi drugari iz odeljenja baš super.
Sutradan ću te ponovo dovesti u školu, pobrinuti se da si pronašla svoju klupu, da imaš flašicu vode kod sebe i da se uverim da ipak postoji neka drugarica koje ti se osmehuje i zbog koje nećeš biti sama na velikom odmoru, a onda, kada mi ništa drugo ne preostane, skupiću svu snagu koju imam da izvadim tvoju ruku iz svoje, okrenem se i uputim ka izlaznim vratima.
Učiniću sve ovo sa osmehom na licu, srećna i ponosna zbog tebe.
A kada se vratim kući?
Pa, bubice moja, to će biti potpuno druga priča.