Uvek kada mi se desi, ja se iznenadim! Tvoja lepota me u toku dana spopadne u sasvim običnim momentima i začini dan.
Kada se ujutru probudiš sva zapetljana u ćebetu jer spavaš kao pijana hobotnica, a gola stopala se bacakaju slobodno po čaršavu frozen …. Način na koji gledaš u mene tada, pospana i čupava, tražiš i dozivaš me da dođem u krevet kod tebe i legnem na kratko… ni ne sanjaš da je to moj omiljeni deo dana. Krevet topao od tebe koji mene doziva da te mazim i češkam… dok me ti krmeljiva svojim rukama tražiš i grliš čvrsto i ne dozvoljavaš mi da ustanem prva i objavim novi dan.
Pogađa me u trenutku kada te gledam kako trčiš bezbrižna po dvorištu sa svojom mlađom sestrom, cičiš od sreće i ushićenja, a pokreti su vam tako bezbrižni i radosni, potpuno oslobođeni one svesti koja polako dolazi i ukazuje na sve ono što će nam vaše odrastanje doneti.
Pogađa me dok te gledam – mladu devojčicu koja je zamenila bebu koja nas je i ne tako davno očarala svojim dolaskom na ovaj svet, bebu koja se uklopila savršeno u mesto odmah pored mog srca i koja mi svakodnevno i dalje uporno oduzima dah…
U ovim momentima, moja draga ćerko, momentima koje verovatno nikada nećeš primetiti, saznanja koja verovatno nikada nećeš imati a sva se vrte uglavnom oko jednog te istog – da ja vidim tvoju laku i neopterećujuću lepotu koju seješ svuda oko sebe.
Pitam se kada počinje da se dešava ono kada u ogledalu počneš da tražiš na telu i licu sve nedostatke, kada počinješ da razmišljaš kako izgledaš u očima drugih ljudi… Kada počinje ono oblačenje, presvlačenje ispred ogledala i revolt što ti ništa ne stoji baš kako ti misliš da treba da ti stoji da bi izašla u svet.
Pitam se kada ćeš prvi put namestiti onaj namršteni pogled upućen samoj sebi u ogledalu, postajući sebi najoštriji kritičar… kada će krenuti ono nezaustavljivo kolutanje očima kada se ispreprečim ispred tebe i viknem da si prelepa!
Zato što zaista jesi.
U meni ćeš uvek izazivati čuđenje i strahopoštavanje kao onog trenutka kada su te u porodilištu direktno stavili na moje grudi, a ja duboko uzdahnula jer si to bila ti. Znaš, kao ono kad čekaš staru drugaricu da ti se vrati sa nekog dugog putovanja koje se opet oteglo u nedogled i nikako da dođe, pa odjednom stigne. E tako nekako. Ti.
Ponekad i mene samu iznenadi intenzitet ljubavi koju osećam prema vama troma, mojoj deci, kao da niko drugi na ovom svetu nema decu, samo ja. Ponekad moram malo da zastanem i urazumim se, kada mi suze liju na priredbi u vrtiću ili kada vidim kakav si se mučila sa slovima u školi, a ipak si sve napisala do samog kraja. I odmah krene lavina saosećanja jedne preemotivne mame koja mora da se hitno obuzda da dete ne bi videlo da mama plače nad njenom sveskom za srpski jezik i poliva po tim ošamućenim prvim slovima.
Želim da deo te lepote tvoje uzmem i konzerviram je i predam ti je kad dođe ono doba kada počinješ da živiš ne samo za sebe i čistu radost što si ti-ti, već i u poređenju sa drugim devojkama, na veliki nož tvog visokog standarda. Želim tada da podignem najveće ogledalo na svetu, koje će imati moć da ti pokaže ono što ja vidim u tebi. Da ti pokaže tu snagu, osetljivost, inteligenciju, dobrotu, svaku svađu i manu, koja je utkana u tapiseriju tvoje tako lake i neopterećujuće lepote.
Zato što, srećo moja, ti zaista jesi prelepa. I pitam se da li će morati da prođu godine, ledena i kamena doba, dok to i sama shvatiš… Koliko zaista jesi lepa. Tvoja mama.
