Iz ugla jedne mame

Montessori

U najvećoj poslovnoj gužvi zastanem na par minuta i setim se svog detinjstva…obdaništa, drugara, škole…

Nas tridesetak, u klupama, čekamo da dođe red na svakog od nas da nešto kaže… dižemo ruku da nas prozovu i da damo odgovor… Ne možeš da kažeš šta misliš kad ti želiš….

Srpski jezik… slobodna tema… pisala sam o drvetu koje me je milovalo, rukama dizalo i na kolenima držalo, listovima pokrivalo, čuvalo me i menjalo je boju… dobila sam dvojku… Drvo nema ruke i noge već stablo, grane i listove, drvo ne podiže  decu na drvo se penješ, drvo je braon – zelene boje.

Matematika… pismeni zadatak… ja presrećna jer shvatam da su mi svi rezultati tačni… ushićeno čekam ocenu… trojka – nije dobar postupak, nismo tako učili u školi…

Likovno… jedan dan na plaži.. .jedinica preko celog rada… Tvoj tata ne može da bude veći od suncobrana i ležaljke…

Ja za svoje dete želim nešto drugo!

A to je da uvek kaže i pita šta želi, da vidi drvo kakvo želi, da samo pronađe način da reši zadatak, da mu tata bude najveći, veći i od zgrade… da želi da uči, da pokazuje, da stvara, da se raduje svakom novom saznajnom danu, drugu, drugarici, dadilji, učitelju, obdaništu, školi… Da se raduje životu i otkrije najbolje iz njega!

I hvala Montesori edukaciji što mi pomaže da svom detetu omogućim upravo to.

Dete je stimulisano da istražuje, osluškuje, učestvuje, stvara i pomaže. Na najkreativniji i najbezbolniji način gradi svoju ličnost, pronalazi svoj sopstveni ritam, samo odlučuje  i postaje nezavisno.

Montesori pristup  podržava decu da donose  kreativne odluke u praktičnom učenju,  da budu  deo zajedničke igre, da gledaju postupke starijih i na taj način svoje unapređuju  i razvijaju.

Moje dete sada kroz igru postaje čovek. Učim ga da bude neustrašiv, a ne savršen!