U najvećoj poslovnoj gužvi zastanem na par minuta i setim se svog detinjstva…obdaništa, drugara, škole…
Nas tridesetak, u klupama, čekamo da dođe red na svakog od nas da nešto kaže… dižemo ruku da nas prozovu i da damo odgovor… Ne možeš da kažeš šta misliš kad ti želiš….
Srpski jezik… slobodna tema… pisala sam o drvetu koje me je milovalo, rukama dizalo i na kolenima držalo, listovima pokrivalo, čuvalo me i menjalo je boju… dobila sam dvojku… Drvo nema ruke i noge već stablo, grane i listove, drvo ne podiže decu na drvo se penješ, drvo je braon – zelene boje.
Matematika… pismeni zadatak… ja presrećna jer shvatam da su mi svi rezultati tačni… ushićeno čekam ocenu… trojka – nije dobar postupak, nismo tako učili u školi…
Likovno… jedan dan na plaži.. .jedinica preko celog rada… Tvoj tata ne može da bude veći od suncobrana i ležaljke…
Ja za svoje dete želim nešto drugo!
A to je da uvek kaže i pita šta želi, da vidi drvo kakvo želi, da samo pronađe način da reši zadatak, da mu tata bude najveći, veći i od zgrade… da želi da uči, da pokazuje, da stvara, da se raduje svakom novom saznajnom danu, drugu, drugarici, dadilji, učitelju, obdaništu, školi… Da se raduje životu i otkrije najbolje iz njega!
I hvala Montesori edukaciji što mi pomaže da svom detetu omogućim upravo to.
Dete je stimulisano da istražuje, osluškuje, učestvuje, stvara i pomaže. Na najkreativniji i najbezbolniji način gradi svoju ličnost, pronalazi svoj sopstveni ritam, samo odlučuje i postaje nezavisno.
Montesori pristup podržava decu da donose kreativne odluke u praktičnom učenju, da budu deo zajedničke igre, da gledaju postupke starijih i na taj način svoje unapređuju i razvijaju.
Moje dete sada kroz igru postaje čovek. Učim ga da bude neustrašiv, a ne savršen!
