Danima sam kliktala na internetu čim naiđem na bilo šta pod naslovom „Kako da…“ pa „dete i vrtić“ i gutala tekstove od početka do kraja, verujući da će mi pomoći.
U stvari, sada posle separacije, ponovljene po treći put, sa sigurnošću mogu da kažem da sam tražila pogrešne tekstove. Pravi se tiču uglavnom nas, mama, koje ostaju same na hodnicima fake raspoložene, dok je neko već uzeo dete i brzo zatvorio vrata prostorije, a tiču se formule kako da ne patimo, nemamo upropašten dan, nedelju, mesec… kako da nam srce svaki put iznova ne popuca na načetim mestima od nekih ranijih ostavljanja, kako da dok ono beskrajno tužno plače dok ga predajete nekoj teti u vrtiću, pa još ako je i malo veće i ume da govori i čujete nešto poput „Nemoj mamice, bila sam juče, mama tamo je pauk i buba, nemoj mama, mama bila sam…“ ostanete prisebni i ne dozvolite mu ni da pomisli da ćete se svakog trenutka rasuti po tim pločicama u sitne komade… Sva je prilika da ćete se kao pokošeni odvući iz vrtića, utučeni i pretužni, a detetov plač vam tokom dana odzvanjati u glavi i prekidati vam koncentraciju prilikom svakog pokušaja sastančenja…
Tokom dana ćete verovatno razmišljati i kako da date otkaz i ostanete u kući sa detetom i redukujete svoje potrebe na minimum ili radite od kuće, bože moj, toliko ljudi sada radi od kuće pa i vi ćete naći već nešto. Onda počnete da razmišljate kako morate da mu nabavite majice bez dugmića iza leđa, jer možda te tete ne vide to dugmence, pa ga ni ne otkopčaju, već ga vuku i čupaju tu malenu glavicu. I patike, dabome, da budu malo veće, da nogica klizi unutra, ne da teta uglavljuje tu malu nogicu u obuću velikom brzinom i povređuje vaše najdragocenije biće.
Psiholozi stalno govore da je kolektiv dobar za dete, da se tako razvija otpornost na frustraciju, a ta rezilijentnost je mnogo važna stvar kasnije u životu… i tako…
Ali iznova i iznova kada nas obuzme majčinska uloga, dok hodamo ka vrtiću i gledamo tu ručicu koja čvrsto steže lutkicu u ruci, shvatamo koliko ovaj život ume da bude težak, a separacija opet bolna stvar.
I nikakva teorija o otpornosti na frustraciju nam ne pomaže niti nam je važna, koliko nam je bitno da proverimo da iza nema onog malog dugmenceta, a patofne i patike zaista jesu malo komotnije.
Ajmo, mame, hrabro. Ne vozite sa očima punim suza, sačekajte malo dok prođe, pa se onda isparkirajte i sa popravljenom šminkom krenite dalje…
