Sećam se kada si došla kod nas pre nekoliko godina. Priznajem, sama pomisao na nekog ko će čuvati moje prvenče mi se uopšte nije dopala, a da ne pominjem još i to da je neko totalno nepoznat i meni i njemu.
Stajala si na vratima. I ja sam te gledala čim sam ih otvorila, gledala sam sve, kako hodaš, kako se izuvaš, kako dišeš, gde ostavljaš stvari, kako izgovaraš reči, šta mi govoriš, sve, aposlutno sve… Da li ćeš se dopasti mom dečaku, da li ćeš ga pokrivati kada se otkrije, stavljati kapicu kad se čuje da je dašak vetra krenuo od Mladenovca, da li ćeš znati šta mu je čim namigne na levo oko i spusti usta nadole, da li ćeš ga poštovati i da li ćeš ga voleti… ali ne mnogo. Ne kao ja! Nikako kao ja.
Izabrah te nekako… nije to bilo to. Nije bilo baš ono što tražim. Gledala sam te stalno, iz kuhinje, kupatila, špijunirala, gledala dok u sobi njega uspavljuješ, da li ga spustiš pre vremena ili sačekaš dok „učvrsti“ san, kao što sam ti pokazala.
Pridikovala sam što je musav, što nije presvučen i čist, što nema kapu kada je napolju, dok me čekate da se vratim. Vetar neočekivano može da naiđe. Drugo sam ja. Ja znam da procenim. Da ti kažem, svaki moj povratak sa posla i tvoj odlazak je značio da ću šerlokovski bar 17 stvari da ti nađem koje nisu bile onako kako sam ja rekla da treba.
A onda se desilo nešto i počela sam da vidim neke druge slike. Kako nosiš domaće kore za pitu za njega, kako si mu vezala igračke da ih hvata i uspinje se. Videla sam i jednom kroz prozor kako ga juriš a onda hvataš, uzimaš i jako grliš dok on ciči od sreće…
I razmišljam, šta li si sve ti preživela, pored svih nas prvih mama, koje te biraju da im čuvaš dete, koliko samo muke treba da se adaptiraš na nečiji dom, na navike porodice u koju ulaziš. Da li i ti strepiš hoće li te dete prihvatiti, hoće li mama biti fer, hoće li ti dati platu na kraju meseca, hoće li sve biti kako valja. Da li si i ti bila u stanju da biraš nas kao što mi tebe biramo? Lepo odeš u agenciju i kažeš, dajte nekoliko da vidim, dajte mi reference prethodnih dadilja, ako ih je bilo, da popričam sa njima, a ako nije, onda kontakte ljudi koji mogu da mi garantuju za njih, pa ću da odlučim u koju ću porodicu…
Toga nema… Samo ima ovog mog teksta koji sada pišem dok čuvaš nečiju drugu bebu, da ti kažem hvala. Na tome što si izabrala da budeš dadilja i da čuvaš decu. Što si znala bolje od mene same šta ja očekujem od tebe i što si imala strpljenja da sačekaš da i ja to shvatim i prihvatim te potpuno. I zato mi sada nedostaješ. Da ti nalazim greške čim uđem u kuću… Ne. Da te čujem dok otključavam vrata, kako pričaš sa njim i ja znam da je sve dobro, baš kako i treba da bude.
