Podrazumeva se da najveći deo vremena u detinjstvu deca provedu igrajući se. Zapravo, igra je specifična ljudska aktivnost koju počinjemo najranije da praktikujemo u svom životu. Ipak, kako deca rastu očekivanja roditelja da igru zamene drugim, „korisnim“ aktivnostima postaju sve izraženija. Kada to odrasli zaborave kako je divno igrati se? Zašto igru u jednom trenutku počnemo da smatramo gubljenjem vremena? I da li je to zaista tako?
Iznenađujuće, igra u očima stručnjaka koji se bave ljudskim ponašanjem ima daleko veću važnost nego kod mnogih roditelja. Pre svega, to nije aktivnost rezervisana samo za decu! U zavisnosti od životnog doba, njena uloga jeste različita, ali u svakom slučaju značajna. Takođe, ona nije u sukobu sa „ozbiljnim“ ponašanjima ljudi. I najzad, igra je mnogo više od same igre. Ona ima ogroman uticaj na psihofizički razvoj čoveka.
Od najranijeg doba, pomoću igre počinjemo da budemo svesni sebe, svog okruženja i drugih osoba u njemu. Uz igru takođe razvijamo svoju motoriku, pokrete, govor. Ona nam pomaže da ispoljimo svoje talente. Igrajući se polako počinjemo da učimo i o društvu u kome živimo i o međuljudskim odnosima u njemu. Njena velika prednost jeste sloboda koju daje deci – nema ograničenja kada je u pitanju isprobavanje različitih uloga! Zapravo, ovo je dobar podsticaj ka slobodnom ispoljavanju želja, težnji i emocija. Igra na sebi svojstven način i jeste priprema deteta za uloge koje će kasnije preuzeti u društvu, ali ovo je samo mali delić njene funkcije. Igrajući se, dete ne vrši samo puko imitiranje odraslih i isprobavanje uloga, već takođe kreira svoju ličnost!
Lav Vigotski, istaknuti psiholog iz oblasti razvojne psihologije, tvrdio je da razvoj nije nešto što nam se dešava već nešto što sami stvaramo. Istovremeno je naglašavao da je razvoj društvena i kulturna aktivnost u kojoj učestvujemo zajedno sa drugima. Teorija Vigotskog nam omogućava da uvidimo ogroman značaj koji okolina i iskustvo kroz koje dete prolazi imaju na njegov razvoj. Pored toga, njegovo viđenje igre nam može pomoći da prepoznamo njene stadijume. Ukoliko ste mislili da je ova aktivnost jednostavna, varate se! Naime, deca najpre praktikuju slobodnu igru u kojoj kreiraju različite imaginarne situacije, a tek kasnije počinju da se igraju tako što u igru pored zamišljanja situacije istovremeno uvode i pravila. Zanimljivo je to da kao odrasli preferiramo igru sa pravilima dok onu koja podrazumeva maštu ostavljamo za sobom u detinjstvu. Međutim, sama imaginacija je veoma važna! Kada dete pokuša da bude neko drugi, ili nešto drugo u odnosu na ono što zaista jeste, ono se razvija. Vigotski je ovo nazvao zonom narednog razvoja jer je detetovo ponašanje „iznad“ njegovog uobičajenog ponašanja.
Mnogi stručnjaci se zalažu da igra treba da zauzme veću ulogu u obrazovnom sistemu i da nas rame uz rame sa uobičajenim načinima učenja vodi na putu našeg razvoja. Happymamma zna koliko je igra važna. Zato smo se potrudili da njen svet obogatimo za još jednu igru koja će deci pomoći da prepoznaju i shvate svoja osećanja! Uverite se i sami kako se na zanimljiv način možemo upoznavati sa svetom emocija!
